Jednom davno, u jednom malom gradu, živeo je dečak po imenu Marko. Marko je bio poseban dečak, jer je imao cerebralnu paralizu. To znači da mu je telo bilo slabije nego kod drugih dečaka njegovog uzrasta. Nije mogao da trči, skakuće ili se igra kao i drugi dečaci, ali to nije sprečilo Marka da bude srećan i da uživa u životu.
Marko je voleo da se druži sa drugim dečacima u svom kraju i upoznaje nove prijatelje. Iako nije mogao da se igra fudbala sa njima, imao je puno drugih talenata. Marko je bio veoma kreativan i voleo je da crta. Njegove slike su bile predivne i svi su bili impresionirani njegovim talentom. Njegovi drugari su se često divili Markovim slikama i tražili od njega da im nacrta svoje omiljene životinje.
Jednog dana, Marko je odlučio da napravi veliku izložbu svojih slika u svom dvorištu. Pozvao je sve svoje prijatelje i porodicu da dođu i pogledaju njegove slike. Bio je veoma uzbuđen, ali i malo uplašen da li će drugima biti zanimljive njegove slike.
Kada su svi stigli na Markovu izložbu, bili su oduševljeni. Slike su bile prelepe i svi su bili ponosni na Marka. Marko je bio presrećan što su svi uživali u njegovim slikama i osećao se veoma važno i posebno.
Ovaj događaj je Marku pokazao da, iako ima neke poteškoće u životu, on ima mnogo talenata i može da bude veoma uspešan u onome što voli. Marko je shvatio da ne treba da se oseća manje vredno zbog svoje cerebralne paralize, već da treba da bude ponosan na sebe i na svoje talente.
I tako, Marko je nastavio da crta i da se druži sa svojim prijateljima, znajući da ima mnogo toga da ponudi svetu. On je shvatio da je njegova cerebralna paraliza samo mali deo onoga što on jeste i da ne definiše ko je on kao osoba. I dalje je bilo teških dana, ali Marko je znao da ima mnogo toga da ponudi svetu, i to ga je činilo srećnim.
