Stimulacija deteta, savetovanje i obuka roditelja

Razvoj deteta kao društvena obaveza

Briga o deci je jedna od osnovnih obaveza savremenog sveta i u nekim društvima se apostrofira posebnost potreba deteta, naročito dece najmlađih uzrasta. Za razvoj deteta, neophodni su određeni uslovi i određeni programi na nivou deteta i njegove porodice koji se, počivajući na stavu da je dete budući čovek ali ne i čovek u minijaturi, tematski objedinjuju u pojmovima roditeljstva, odgajanja, potreba i stimulacije. Obezbeđivanje adekvatnih uslova za razvoj deteta odnosi se i na decu sa razvojnim smetnjama, kod kojih su simptomatska cerebralna ugroženost i cerebralno oštećenje među najčešćim problemima koji se sreću u populaciji dece sa neurološkim smetnjama. U tom pogledu, jedan bitan aspekt društvene brige o deci je razvoj preventivnih programa, programa rane dijagnostike i ranog stimulativnog tretmana.

Razvojna savetovališta

Razvojna savetovališta, posebno savetovališta za praćenje dece sa rizikom i visokim rizikom na rođenju, osnivaju se u cilju prevencije, imaju trijažnu funkciju i funkciju u području rane dijagnostike i ranog tretmana, prate razvoj deteta i obuhvataju roditelje različitim oblicima savetovanja - pre svega, usmeravaju roditelje na pravilan postupak sa detetom, obučavaju ih za primenu potrebnih oblika stimulacije razvoja i za preventivno delovanje u svakodnevnom ophođenju i rukovanju detetom tokom odgajanja. U mreži razvojnih savetovališta, veoma značajno je obuhvatanje sve dece, naročito u „prvoj i presudnoj“ godini, ali je značajno i dobro funkcionisanje mreže, naime, komunikacija različitih zdravstvenih službi i ustanova i dobra stručna obaveštenost ali, svakako, i odgovarajuća specifična edukacija stručnjaka savetovališta za dijagnostiku i primenu stimulativnih procedura. Pored ovoga, osnovna funkcija savetovališta, savetovanje i obuka roditelja podrazumeva i specifičnu edukaciju savetodavaca za komunikaciju sa roditeljima, korišćenje tehnika savetovanja i tehnika obuke roditelja.

Savetovanje roditelja za bavljenje detetom: normalni razvoj kretanja

Kada se govori o „prvoj i presudnoj“ godini života, sa aspekta savetovanja roditelja, potrebno je roditeljima predočiti da upravo u ovom periodu mogu značajno da utiču na dalji razvoj svoga deteta. Iako se često prvenstveno misli na motorni razvoj, potrebno je da savetodavac uputi roditelje da je motorni razvoj veoma tesno povezan i isprepleten sa psihičkim razvojem - emocionalnim i intelektualnim, jer ni u jednom periodu života, razvoju ne odgovara termin psihomotorni tako potpuno kao razvoju u ovom najranijem uzrastu. U procesu savetovanja i obuke potrebno je roditeljima preneti ideju da je pored nege deteta, za razvoj značajno stvaranje uslova u kojima je moguće uspostavljanje odgovarajućih motornih funkcija i da je za ovo veoma značajno da dete ima mogućnosti da menja položaje tela kako normalni razvoj kretanja ne bi bio sputan. Bitno je da se roditelji obuče za primenu tih uputstava u svakodnevnom negovanju deteta i u celodnevnom bavljenju detetom.

Saradnja i poverenje: objašnjenje cilja postupka sa detetom

Svakako, pre svega je neophodno pridobiti roditelje za saradnju jer je odnos poverenja na relaciji savetodavac terapeut - roditelj bitan faktor u radu. Važno je da savetodavac zaista ima stručni autoritet, ali i da svakako ima dobar kontakt i adekvatnu komunikaciju sa roditeljima, naravno, uvažavajući roditelje kao članove tima. Roditeljima je potrebno predočiti cilj svakog postupka npr. - značaj određenog početnog položaja, vrste i načina stimulacije... Ovakav pristup omogućava aktivnu saradnju roditelja i terapeuta tako da terapeut može zajedno sa roditeljima da uvremeni sugerisane aktivnosti i da kvalitetno osmisli prostor za celodnevno bavljenje detetom. Potrebno je, od najranijeg uzrasta deteta, roditeljima približiti ideju da dete treba da ima obezbeđen što širi prostor za igru i slobodno kretanje i da je aktivno kretanje nezamenljivo za skladan i svestran razvoj deteta i da dete tako uči, stiče snagu, spretnost, brzinu, izdržljivost, samopouzdanje, jer mu svaka nova aktivnost otvara nove mogućnosti, koje ga dalje motivišu i osamostaljuju u kretanju, igri i celokupnom funkcionisanju. 

Razvoj psihomotorike: prepoznavanje razvojnih sposobnosti, stimulativni milje

Kroz savetovanje i upućivanje roditelja, potrebno je približiti im i shvatanje daje razvoj kontinuiran proces koji se odvija na karakterističan način i da se u određenim stadijumima nalaze uvek tipična obeležja razvoja, koja se odnose i na telesni oblik ali i na funkcionalne sposobnosti deteta. Važno je da roditelj zna da dete ne napušta dostignuti razvojni stupanj sve dok nije dovoljno zrelo za novu aktivnost i dok se ne oseća dovoljno sigurno da pokuša nešto novo. Tako, sledi praktično uputstvo za roditelje - odojče ne bi trebalo dovoditi u položaje u kojima se ono samo ne oseća dovoljno sigurno i koje samo ne može da uspostavi, postigne ili izvede.

Razvojne potrebe, razvojna faza, prijemčivost

Ako se radi o zdravom detetu, potrebno je obezbediti i ponuditi mu odgovarajući stimulativni milje i igračke koje će ga motivisati, dakle, uslove koji odgovaraju fazi razvoja deteta. Rana stimulacija znači prepoznavanje razvojnih sposobnosti odojčeta i obezbeđivanje adekvatnog miljea koji će detetu omogućiti da te sposobnosti izrazi i ispolji. Važno je naglasiti da je potreban sveobuhvatan postupak sa detetom i sagledavanje svih, a ne samo motornih aspekata razvoja. Bitno je da roditelji zaista shvate činjenicu da dete uči kroz igru, da prihvate stav da je igra značajna za njegov razvoj i da u ophođenju sa detetom imaju na umu da suština igre za dete mora biti zadovoljstvo. Takođe, potrebno je da roditelji zaista usvoje stav da dete, „uvek i svugde“, bilo da se radi o zdravom detetu ili detetu koje ima razvojne smetnje, mora da bude raspoloženo za saradnju da bi učilo, te da je neophodno da osoba koja se bavi detetom, koja ga neguje i podstiče, ima dovoljno strpljenja i dovoljno vremena za bavljenje detetom upravo onda kada je ono raspoloženo za učenje i prijemčivo za primanje podsticaja.

Postupak - kontakt, okolina, senzorna stimulacija, hvatanje

Važno je roditeljima predočiti da je tokom prvih meseci lice majke najpodsticajnija i najinteresantnija „igračka“ za bebu. Važno je podsticati kontakt očima, a za to su odlične prilike dok se beba hrani ili kupa. Tada je dete opušteno, majka mu je dovoljno blizu, i važno je da oseti da ima dobar kontakt očima sa bebom, počne da je podstiče da prati majku koja pokreće glavu levo-desno, gore-dole. Ako je beba u kolicima, potrebno je proveriti da li je u dobrom položaju da gleda šta se dešava oko nje. Iznad kreveta treba postaviti predmete koje svetlucaju i proizvode zvuke. Za dete su odgovarajuće igračke osnovnih boja; manje su podsticajne igračke pastelnih boja. Čim dete uspostavi dovoljnu ravnotežu trupa i karlice i više se ne oslanja na ruke radi potpore, sedenje postaje najfunkcionalniji položaj za korišćenje ruku. Sa 7-9 meseci dete počinje da hvata celom šakom sa prstima u opoziciji spram palca, a oko 10-og meseca pokazuje kažiprstom, inhibirajući ostala tri prsta. Ako dete sedi na majčinom krilu, potrebno je da majka pokreće svoja kolena da bi podsticala reakcije ravnoteže kod deteta.

Potrebe, komunikacija, govor

Novorođenče izražava svoje potrebe kroz pokrete tela, izraza lica i plač. Prvi glasovi su nazalni i u početku monotoni. Tokom trećeg meseca bebin glas postaje manje nazalan i izgovara r, e-he, e-re. Sa četiri meseca se okreće u pravcu zvuka i izgovara v, f. Sa šest me- seci počinje da grize i pojavljuju se glasovi koji nastaju na usnama i jeziku (da-da, ga-ga). 
Sa devet meseci izgovara prve reči, koje imaju značenje (mama), a razume značenje jedne reči. Sa godinu dana razume često korišćene izraze, kao ,,daj to mami“. U savetovanju roditelja, potrebno je podržati glasovnu razmenu sa detetom i prihvatanje komunikacionih signala, ukazati na uspostavljanje zajedničkog ritma pažnje, emocionalnog polja i razmene osećanja, objasniti značaj situacionog konteksta značenja i podrške koju značenju daje gestualna pratnja verbalnih izraza, ali svakako potrebno je roditeljima ukazati i na različita ograničenja u komunikaciji rečima na ranim uzrastima. Za roditelje je značajno da razumeju mehanizam usvajanja zabrana i da budu upućeni u fenomene dečijeg negativizma, pravilo alternativnosti razvoja pojedinih funkcija, individualnost tempa razvoja, regularnost redosleda pojedinih faza i univerzalnost određenih ponašanja i postignuća.

Motorika i hranjenje, oblačenje, navikavanje na čistoću - samostalnost

Potrebno je da roditelji budu upoznati sa motornim aspektima načina hranjenja deteta i sa načinima na koje odojče i malo dete mogu sudelovati u ishrani. Posebno je značajno da roditelji budu upućeni u mogućnosti deteta da aktivno i samostalno učestvuje u ishrani, jer se ne retko situacija hranjenja na očigledan način problematizuje pa i fiksira kao područje nedoumica ili sukoba. Važno je da roditelji znaju da posle prvih meseci, kada beba uzima hranu putem refleksa sisanja, tek sa 6-7 meseci, kada počinje da mljacka, ima sposobnost da odgrize i žvaće hranu, i da će tek pošto je dete naučilo da sa kašike uzima hranu u sedećem položaju biti spremno da pije tečnost iz čaše; da sa 8-9 meseci dete shvata da hrana i kašika idu zajedno i vodi majčinu ruku kada ga majka hrani, dok sa 9-12 meseci stavlja ruke u hranu, gnječi je i maže po licu, zatim uzima kašiku i njom lupa po stolu, a sa 15 meseci uzima kašiku celom šakom i hrani se.

Takođe, potrebno je da očekivanje detetovog učešća u oblačenju i svlačenju bude usaglašeno sa njegovim mogućnostima, a postupak takav da zadovoljava detetovu potrebu za samostalnošću i uspehom u aktivnosti. Svlačenje i oblačenje je prilično komplikovano za dete - da bi moglo aktivno da učestvuje, dete mora, pre svega, da ima dobru ravnotežu u sedećem položaju, dobru koordinaciju oka i šake, sposobnost da poseže, da hvata i da otvori šaku, a kasnije da ima dovoljno uspostavljene fine motorne veštine potrebne da bi savladalo dugmeta ili pertle. I niz intelektualnih i perceptivnih sposobnosti i sposobnosti opažanja prostora, moraju biti zastupljeni da bi dete napredovalo u samostalnosti u oblačenju i svlačenju - tako, mora da shvata razliku između prednje i zadnje strane, između gore i dole, spolja i unutra, da uočava korespondenciju delova tela i odgovarajućih otvora na odeći. Dok sa dvanaest meseci dete sarađuje pri oblačenju pružajući ruku ili nogu i rado se samo svlači, tek sa četiri godine može da obuče najveći deo odeće.

Kao i kod hranjenja i oblačenja, i savetovanje roditelja u pogledu navikavanja na čistoću i zahteva za kontrolom sfinktera bešike i debelog creva, tiče se orijentacije roditelja na realna očekivanja od deteta i na dobro uvremenjavanje početaka stvaranja navika kontrolisanog pražnjenja. Iako dete i ranije povezuje svoju nošu sa njenom funkcijom, smatra se da najveći broj dece ne stiče nervno-mišićnu zrelost za kontrolu pražnjenja creva pre devetnaestog meseca, a bešike preko dana pre dvadesetprvog meseca, te je očekivanje da dete uspešno odlaže pražnjenje i voljno kontroliše sfinktere pre ovih uzrasta kod većeg broja dece neosnovano. Kao i za ostale funkcije, potrebno je da postizanje samostalnosti odgovara detetovim celokupnim psihomotornim mogućnostima i da mu pruža osećanje zadovoljstva u sticanju nezavisnosti.

Savetovanje i postupak u kući - komunikacija i obuka

Razvoj deteta je dinamičan proces, a savetovanje roditelja i obuka za postupak sa detetom odvijaju se kroz živu komunikaciju čiji je cilj postizanje samostalnosti deteta i povećanje roditeljske kompetentnosti za samostalno podizanje deteta u skladu sa njegovim potrebama. U savetovanju roditelja, bitno je da komunikacija teče dvosmerno i da roditelj u tom procesu stiče ne samo informacije o razvoju, već pre svega da razvija senzibilnost za potrebe svoga deteta i da stiče samostalnost da adekvatno detetovim potrebama pronalazi rešenja za svoje dete u realnom životu u porodičnim uslovima - uloga savetodavca jeste jednim delom da pruži potrebne informacije razumljive roditelju i da ga obuči za postupak sa detetom, ali još više, pravi cilj savetovanja je da osnaži roditelja za kompetentno roditeljstvo.

Autori: Tamara Lazarević, Dr Divna Miklja, Darinka Radivojević