Psihomotorni razvoj - prva godina

Antenatalno iskustvo

Od kada je, 1971. godine, izašao sada već klasični Lilejev članak Fetus kao ličnost, brojna istraživanja antenatalnog ponašanja pokazala su da je dete još pre rođenja znatno bolje opremljeno za komunikaciju sa okolinom i znatno reaktivnije nego što bi to zahtevala slika o novorođenčetu kao jednom isključivo nemoćnom i u sebe zatvorenom biću, od spoljašnjeg sveta izolovanom visokom stimulus barijerom i samo povremeno probuđenom realizmom gladi kao jedinim kanalom psihološkog i socijalnog delovanja na bebu. Aktivacija mozga između 28. i 32. nedelje predstavlja podlogu raznovrsnom ponašanju nerođene bebe i omogućuje upamćivanja različitih utisaka koji će činiti relativno bogato intrauterino iskustvo nastalo prijemom različitih draži i retencijom tih iskustava: iskustvo sa pokretima i mimičkim mišićima, iskustvo sa prijemom akustičkih draži i sopstvenom produkcijom zvukova, kao i iskustva taktilne reaktivnosti i izvesne reaktivnosti na olfaktorne i gustativne draži.

Novorođenče

Uprkos tome, život deteta po rođenju može se videti kao dominantno sastavljen od spavanja, obroka i plača, uključivši i ekskretorno-eliminatorne aktivnosti. Međutim, iako teza o neoteniji, produženoj zavisnosti čovekovog potomka, koje se smatra najnemoćnijim bićem na zemlji, na „makro“ planu ima osnova u pogledu opsega i delokruga moći kojima dete raspolaže, dete jeste biološki dovoljno opremljeno i ima dovoljno fizičkih, motornih i komunikacijskih sposobnosti tako da može da savlada prve zadatke u relativno složenom postnatalnom okruženju. Pored osnovnih fizioloških aktivnosti, neposredno po rođenju i dalje, usavršavaju se i uvežbavaju novi oblici ponašanja, uspostavlja se kontakt sa sredinom, a ispod nivoa manifestnih ponašanja, već u prvom trimestru života, odvija se veliki broj procesa prilagođavanja i usklađivanja i ostvaruje se jedan veliki broj efekata koji su značajni, a po nekim autorima i presudni, za ceo budući razvoj deteta.

U pogledu čulne opremljenosti, praktično svi čulni kanali novorođenčeta su aktivni i početna čulna osetljivost postepeno se povećava, sazrevanjem i učenjem. Već 10 minuta posle rođenja, beba može da okrene pogled u pravcu zvučne draži; različito reaguje na različite intenzitete zvučnog draženja i na različite zvučne draži, a visinu tona razlikuje u slučaju ljudskog glasa koji preferira u odnosu na druge ritmičke ili muzičke zvuke. Novorođenče traži izvor glasa koji čuje, izrazom lica pokazuje zadovoljstvo kada ga otkrije, postaje tiho i prestaje sa pokretima sve dok se glas čuje. Tri dana staro odojče već prepoznaje majčin glas i razlikuje ga od drugih ženskih glasova, najverovatnije kao rezultat prenatalnog iskustva.

Već dva sata po rođenju, dete može da prati kretanje svetle tačke ako se ona ne kreće prebrzo, a praćenje kretanja predmeta uspostavlja se tokom prve nedelje. Duže posmatra crno-bele figure nego jednobojne površine; razlikuje podlogu i figuru, preferira složenije figure. Oba oka fokusira u istoj tački, a zona najpreciznijeg viđenja je oko 20cm, koliko približno iznosi rastojanje lica od majke pri dojenju. Reaguje na jake aromatične mirise, s tim što prag osetljivosti za druge mirise opada tokom prva tri-četiri dana po rođenju. Beba razlikuje i osnovne gustativne modalitete i izrazito preferira slatko a odbacuje gorko. Reakcije na draženje dodirom najčešće su u predelu usta i na šakama, ali novorođenče registruje i draženje gotovo svih delova tela.

Takođe, od trenutka rođenja, komunikacija predstavlja aktivan proces koji se događa između deteta i socijalnog okruženja. Zvuk bolnog plača i plač gladnog deteta se diferenciraju već u prvoj nedelji života, a u prvom mesecu, dete je sposobno da plače različito u zavisnosti od afektivnog stanja. Takođe, i kontakt očima sa roditeljima uspostavlja već u prvom mesecu života. Sa tri meseca, bebe počinju sa nekim jednostavnim imitacijama, odgovaraju vokalima i smejanjem na majčin glas, češće nego na govor drugih ljudi. Pored ovoga, bebe koriste pogled kao način da regulišu interakciju i već veoma rano, uspostavlja se „zajednički ritam pažnje“, a kasnije i „zajednički pravac pažnje“, koji će ležati u osnovi strukture tema-komentar buduće jezičke konzervacije: bebe prate roditeljski pogled do objekta, a zatim skreću pažnju roditelja gledajući u taj predmet, roditelji to prate i komentarišu predmet. Novorođenčad privlači da ,,gledaju“ lica u svom okruženju, što se tumači kao želja za komunikacijom. Bebe su rano sposobne da koordiniraju akustičku informaciju izgovorenog sa vizuelnom informacijom, imitirajući položaj usta: ,,razvlače“ usne prilikom dugog izgovaranja glasa ,,iii“, široko ,,otvaraju“ usta za ,,aaa“ i slično, i ta sposobnost integracije vizuelnog i auditivnog čini osnovu za učenje artikulacionih pokreta, koje će, udružene sa glasom tek kasnije naučiti da produkuje.

Novorođenče je sposobno za neke jednostavnije oblike učenja. Pre svega, to je habituacija ili smanjenje intenziteta i oštrine reakcije na ponovljenu draž, koja je automatizovana i bez voljne kontrole i odnosi se kako na refleksne oblike ponašanja tako i na ponašanja koja nisu refleksno regulisana: tako beba prestaje da posmatra predmet koji joj se stalno pokazuje, ali se registruje i slabljenje Moroove reakcije na ponovljene zvučne draži. Eksperimentalni nalazi potvrđuju mogućnost operantnog uslovljavanja novorođenčeta, dok se klasično uslovljavanje, uključujući emocionalno, jasno može uspostaviti tokom treće i četvrte nedelje po rođenju.

Prvo tromesečje

Iako je, kako Sander formuliše, period tokom prva tri meseca života prevashodno faza fiziološke regulacije, integrativnost procesa, svest o senzornom, obrada informacija, organizacija, adaptacija, odgovori na nivou ponašanja, afekat i pamćenje, predstavljaju integralnu osnovu interakcijama sa sredinom i osnovu kapaciteta za svesnost o samoorganizujućim procesima koji prate osećanje izranjajućeg Selfa karakteristično za ovaj period života. Danijel Štern čak smatra da faza simbioze sa majkom i faza konfuzije, unutarorganizmičke i na liniji odnosa Selfa i okruženja, ne postoje, jer deca do tri meseca brzo povezuju iskustva, a „subjektivni svet izranjajuće organizacije postoji od rođenja, izvan je domena svesnosti kao iskustvena matrica iz koje će kasnije nastati misli, percepti, postupci i verbalizovana osećanja... izvor svekolikog kreativnog iskustva“. U tom smislu i Džerom Bruner iznosi nalaze da od rođenja postoji tendencija testiranja hipoteza šta se dešava u svetu i zaključuje da deca traže čulnu stimulaciju, ne teže homeostazi i imaju određene preferencije u odnosu na osećaje i percepcije, koje se formiraju kao da su urođene. Takođe, sigurno je da se već na uzrastu od dva meseca, bebe jasno razlikuju po temperamentu, urođenom stilu ponašanja koji obuhvata nivo aktivnosti, raspoloženje, ritmičnost, pristup osobama, povlačenje, prilagodljivost, intenzitet reakcije i pragove draži, koji se dugo održava u životu a svakako, već na najmanjim uzrastima, utiče na realne interakcije bebe i njene okoline, između ostalog oblikujući ekspresivni i komunikacioni stil bebe, značajan za njeno pozicioniranje u sferi psiholoških potreba i mogućnosti negujućih osoba.

Razvojem integrativnih funkcija Ja u interakciji sa negujućim roditeljskim figurama kao glavnim posrednikom između bebinih pre svega fizioloških bazičnih potreba koje se emocionalno katektiraju čineći primamo nediferencirano splanhično Sve, objedinjuju se proprioceptivna iskustva, dijakretičke percepcije ali i druga pomaljajuća psihofizička, komunikaciona, saznajna i emocionalna iskustva, tako da na kraju prvog tromesečja postnatalnog života, dete već raspolaže jednim znatno širim repertoarom adaptivnog ponašanja i sposobnosti. Tako, oko 90% dece čiji je razvoj skladan, u pogledu osnovnih psihomotornih funkcija, uz postignuća u motornom delu psiho motornog sektora, u domenu percepcije, od negodovanja novorođenčeta na ekstremne svetlosne i zvučne draži, uspeva da na nedvosmisleno jasan način prati očima pokretnu crvenu zvečku od jednog do drugog očnog ugla i da reaguje na zvuk zvona zastajanjem pogleda ili pokreta; u pogledu razvoja funkcije hvatanja, od šaka stisnutih u pesnicu i aktivnog refleksa hvatanja, preko opuštanja pesnice, dospeva do pomeranja poluotvorene ruke u pravcu ponuđenog crvenog predmeta; u domenu govora, od plača nezadovoljstva, preko gukanja, dolazi do formiranja prvih glasovnih lanaca; a u domenu socijalnog ponašanja, od smirivanja kada je uzeto u ruke, dete sve nedvosmislenije opaža, fiksira, prati, a zatim se i osmehuje na ljudsko lice, lice koje je dovelo u vezu sa oslobađanjem od napetosti i sa prijatnošću, i time, u svom unutarpsihičkom svetu uspostavlja prvog organizatora psihičkog života, a u socijalno polje unosi prvu jasnu i prepoznatljivu socijalno prevodljivu poruku radosti koja deluje i kao organizator vitalno važne nege i pažnje njemu bliskih odraslih.

Drugo i treće tromesečje

Uspostavivši socijalni osmeh kao prvi organizator psihičkog života u trećem mesecu života, dete ulazi u naredni period, u drugo, a zatim treće tromesečje života, sada već znatno otvorenije za podsticaje koji dolaze iz okoline i znatno reaktivnije i aktivnije u odnosu na sredinu. Posebno važno, dete je sada značajno više otvoreno za socijalnu komunikaciju koja obezbeđuje mnogo intenzivnije, učestalije i raznovrsnije interakcije, omogućujući okončavanje solipsističkog narcizma i smanjivanje ranije skoro isključive usmerenosti na sopstveno telo. Ovo je period kada majka i dete kao dijada, ulaze u fazu regulacije uzajamne razmene i socijalno-afektivnih modulacija (od trećeg do šestog meseca), a zatim, u fazu zajedničke regulacije inicijacije u socijalnoj razmeni i u manipulisanju sredinom (od šestog do devetog meseca).

Posle prva tri meseca stadijuma bez objekata, preambivalentnog stadijuma ili stadijuma primarnog narcizma, u kome postoje primame, a zatim i sekundarne cirkularne refleksne šeme akcija senzomotorne inteligencije i u kome se počeci komunikacije dominantno oslanjaju na čula na blizinu, ovo je period u kome se dešavaju burne promene u detetovom unutrašnjem osećajnom životu, veoma krupni pomaci u intelektualnom razvoju i značajne promene u području komunikacionih razmena. Ove promene rezultuju, u devetom mesecu, pojavom celovitog, jedinstvenog i konstantnog objekta ljubavi, pojavom prvih intelektualnih radnji pri kraju drugog tromesečja i pojavom emocionalno obojenih očekivanja i namera koje se proveravaju učešćem čula na daljinu i izražavaju protoverbalnom gestualnom komunikacijom uključivši intencionalne i reprezentacione sposobnosti, sposobnosti razumevanja akcija i sposobnosti mobilisanja pažnje drugih.

Danijel Štern označava period od drugog do šestog meseca života kao period kada se pomalja osećanje jezgrovnog Selfa koji predstavlja „koherentno, samosvojno fizičko jedinstvo sa jedinstvenim afektivnim životom“, kada dete oseća da je biće sasvim odvojeno od majke, zasebno biće koje ima različita afektivna iskustva i svoju istoriju. Period između sedmog i devetog meseca, Štern označava kao period pojavljivanja osećanja intersubjektivnog Selfa, kada dete otkriva da pored njegovog Selfa, postoji i drugi, koji ima odlike fizičke prisutnosti, delanja, afekata, kontinuiteta, kao i sopstvena mentalna stanja, osećanja, motive, namere koji su ,,ispod“ fizičkih događanja u sferi jezgrovne povezanosti. To novo osećanje Selfa proširuje sferu opštenja između deteta i roditelja jer se mentalna stanja drugih mogu čitati, porediti, dovesti u vezu i uskladiti kada se podeli zajednički fokus pažnje a namere i motivi drugih ispravno shvate i osete kao saglasni ili nesaglasni sopstvenim osećanjima.

Međutim, centralni unutarpsihički događaj ovog perioda, fuzija unutrašnjih preobjekata i parcijalnih objekata i formiranje celovitog objekta, praćen je novim kvalitetom u doživljaju sopstvene telesne celovitosti, a u celokupnom psihomotomom ponašanju deteta, podrazumeva uspostavljanje niza sposobnosti pokretanja, opažanja i manipulisanja koje omogućuju ispitivanje pre svega prostomih odlika predmeta na koje se prenosi kvalitet celovitosti unutarpsihičkog objekta.

Četvrto tromesečje

Pošto je celovitost objekta uspostavljena krajem trećeg tromesečja, pripremljen je teren za dalji psihički razvoj, koji teče paralelno i isprepletano sa motornim razvojem i sa razvojem senzornih sposobnosti, objedinjenih u šeme senzomotomih akcija koje se interiorizuju u složenije operativne sisteme senzomotome inteligencije. Pre svega, povećanjem opsega delovanja zbog motornog napredovanja i većom nezavisnošću u istraživanju, povećava se broj i raznovrsnost predmeta koji su detetu dostupni i koje obuhvata svojim akcijama. Takođe, dete je izašlo iz „jedne ravni“ i otkriva prostor u složenijim odnosima predmeta kojima je prostor ispunjen. Znatno diferenciranijim pokretima ruke i šake ispituje delove celine, opažajući je više ne kao neuređen i haotičan skup elemenata ili kao amorfno celo, već kao složenu integrisanu celinu čija površina nije monolitna i čiji je volumen sastavljen od niza unutrašnjih prostora i uklopljen u druge prostorne odnose. Iskustva sa spoljašnjim objektima i složeni odnosi unutarpsihičkih objekata, prepliću se i konvergiraju u eksploraciji tema pojavljivanje-nestajanje i celina-delovi.

Period poslednjeg tromesečja prve godine života karakteriše pojava trečeg organizatora psihičkog života, semantičkog Ne i pojava simboličke funkcije, koja priprema otvaranje područja reči i značenja, a u domenu ličnosti omogućuje, u petnaestom mesecu, pojavu osećanja verbalnog Selfa, koga prati znatno šire kombinatoričko polje reprezentacija. Pojava simboličke funkcije daje zamah razvoju govora: glas, u prethodnim fazama u statusu parcijalnog objekta, pretače se u reč, koja, kao deo objekta i zamena za njega, ima i skoro magičnu moć dozivanja objekata i dete, aktivnim usvajanjem i zadržavanjem reči, nadoknađuje nestajanja i odlaženja objekta i predmeta, a u socijalnom polju koristi reči kao način delovanja na pojavljivanje objekta i dolaženje do predmeta. Dete je prethodno razvilo mogućnosti usklađivanja svojih namera i htenja sa mentalnim stanjima i ponašanjem drugog, ali je prepoznalo i stanja drugog koja nisu identična njegovim ili se ne poklapaju sa njegovim namerama i htenjima. Ceo i jedan, ali i različit i odeljen od deteta, objekt se takav, jedan, može izgubiti ili se projekcijom sopstvene agresivnosti može nepovratno uništiti. Depresija koja prati otkriće celovitosti i autonomnosti objekta želje i ljubavi, podstiče i niz identifikacija sa objektom i proširenje kruga supstituta na koje se prenose potrebe vezane za objekt. Drugi predmeti, primamo vezani za objekt ili način na koji je objekt zadovoljavao emocionalne ili kontaktne potrebe deteta, kao i predmeti koji se uklapaju u motorne, manipulativne i saznajne potrebe deteta, unose se u Ja i uključuju se u psihološke procese. Istovremeno, nastaje i poseban kvalitet iskustava telesnosti i telesne organizacije Ja, simbolička reprezentacija sopstvenog celog tela, koje se sada prvi put pojavljuje i kao mogući predmet, istovremeno koliko i subjekt dešavanja. Otkriće celovitog drugog se pojavljuje i kao preduslov otkrića celovitosti, odvojenosti i konstantnosti sopstvene telesnosti, koja se proteže dalje od neposredno vidljivog i za koju počinje da se vezuje sfera simboličkog i nadovezanog verbalnog, koje će predstavljati okosnicu razvojnih dešavanja u narednoj fazi, tokom druge godine života, koju karakteriše razvoj područja verbalne povezanosti.

U poslednjem tromesečju prve godine, telesna iskustva postaju znatno raznovrsnija zbog uznapredovalih psihomotornih, posebno statomotornih i lokomotornih funkcija, i znatno su bolje integrisana. Uporedo sa prepoznavanjem celovitog drugog i kroz identifikacione procese sa njim, telo postaje i predmet posmatranja i sa tačke gledišta tog drugog, te je prvi put istovremeno prisutno ne samo u neposrednom doživljaju subjekta već i kao objekt socijalno-subjektivnih doživljavanja, posmatranja i simbolizacije. Ostajući kao neosvešćena podloga akcija i stanja, telesno Ja se usložnjava unutra ali i ograničava prema spolja, pojavljujući se kao neposredni nosilac sopstvenih unutrašnjih doživljaja i kao posrednik u spoljašnjem prostom u kome se nalazi u stalno promenljivim ukrštenim odnosima sa spoljašnjim predmetima i njihovim kvalitetima trodimenzionalnosti i kretanja. Unutar sopstvenih granica, telo se fizički, čulno, osećajno i fantazmatski, usložnjava i diferencira, integrišući niz senzacija koje se sekundarno vezuju za doživljajne i osećajne, ali i verbalne i komunikacijske komponente.

Kraj prve godine - psihomotorna postignuća

U spoljašnjem ponašanju, na nivou psihomotornih postignuća u pojedinim funkcionalnim područjima, normativno, na kraju četvrtog tromesečja, dete je sa jedanaest do dvanaest meseci uspelo da razvije hvat kleštima i da hvata mali predmet savijenim kažiprstom i palcem; u pogledu funkcije percepcije na kraju dvanaestog meseca može da dovuče udaljenu igračku koristeći uzdu i da ubacuje male pločice u kutiju; u pogledu govora, u dvanaestom mesecu javlja se prvi smisaoni slog, a u pogledu razumevanja govora, dete koje do devetog meseca nije pokazivalo prave znake razumevanja već samo, počevši od sedmog meseca imitativne gestualne sheme koje drugi iniciraju gestom praćenim verbalizacijom, sa devet meseci počinje na pitanje o određenoj bliskoj osobi ili poznatoj stvari da okreče glavu i traži pogledom tu osobu ili predmet, sa jedanaest meseci, reaguje na zabrane čina, tako što na trenutak prekida aktivnost, a na kraju dvanaestog meseca razume i ispunjava jednostavne zahteve. Prevazišavši anksioznost osmog meseca i strah od nepoznatih koji manifestuje u devetom i desetom mesecu, sa pojavom trećeg organizatora, semantičkog Ne i napredovanjem kako u organizaciji i integraciji Ja, tako i kontroli straha i odbojnosti, dete na kraju dvanaestog meseca može da na zahtev izražen pokretima ili rečima, pruži traženi predmet, jer je već steklo poverenje da je, i kada predmet nije u njegovim ustima, zatim rukama ili uopšte u njegovom neposrednom posedu, do njega moguće ponovo doći, on se može vratiti, može se dozvati korišćenjem reči kao verbalnog susptituta predmeta, ili odnos sa predmetom može da se nadoknadi odnosom sa drugim supstitutivnim predmetima i može da se reparira na različite načine kojima je dete ovladalo u objektalnim razmenama sa drugima.

Autor: Darinka Radivojević