Jednom davno, u jednom prelepom gradu, živeo je dečak po imenu Marko. Marko je bio veoma drag dečak, ali je imao cerebralnu paralizu, što je značilo da su mu pokreti ograničeni.
Markova sestra, Ana, bila je njegova najbolja drugarica i uvek je bila tu da mu pomogne. Ana je volela da provodi vreme sa Markom i stalno je smišljala neke nove igre koje bi igrali zajedno.
Jednog dana, dok su se igrali u parku, Marko je video nešto što ga je zaintrigiralo. Bila je to velika i lepa ljuljaška, ali nije bila prilagođena za decu sa invaliditetom. Marko je bio veoma tužan zbog toga i osećao se isključeno.
Ana je primetila Markovu tugu i odlučila da nešto preduzme. Otišla je do gradskog veća i zatražila da se napravi nova ljuljaška koja će biti prilagođena deci sa invaliditetom, poput njenog brata Marka. Gradsko veće je prihvatilo njen predlog i nova ljuljaška je napravljena.
Kada su došli u park da se igraju, Marko nije mogao da veruje svojim očima. Ljuljaška je bila savršena za njega i konačno je mogao da se igra kao i sva druga deca. Ana i Marko su se smejali i uživali u igri, a druga deca su se pridružila igri sa novom ljuljaškom.
Ovaj događaj je Marku pokazao da uvek postoji nešto što se može učiniti da bi se uključio u igru i osećao deo zajednice. Bio je veoma zahvalan svojoj sestri što se borila za njega i bio je srećan što je imao takvu divnu sestru.
I tako, Marko i Ana su nastavili da se igraju u parku, na novoj ljuljašci koja je bila prilagođena Markovoj cerebralnoj paralizi. Bili su srećni i zadovoljni, znajući da su uradili nešto dobro za sebe i za druge decu sa invaliditetom.
