fbpx
komunikacija ilustracija

Komunikacija kao osnovna ljudska potreba

Komunikacija ili opštenje kao proces prenošenja ili razmene nekih sadržaja, u psihološkom smislu označava opštenje ljudi koje se ostvaruje u neposrednom dodiru verbalnim i drugim simbolima ili preko tehničkih sredstava. Komunikacija proizilazi iz društvene interakcije i služi kao njen glavni posrednik. Komunikacija je personalna, ako se radi o opštenju među konkretnim ljudima, ili je depersonalizovana, kada se radi o opštenju sa ustanovama, uključivši i razmenu sadržaja sredstvima javnog opštenja.

Razvojno, komunikacija počinje veoma rano i predstavlja bitan uslov razvoja jezika, intelektualnih sposobnosti, emocionalnih odnosa, vrednosnih i moralnih sudova, uslovljavajući i sam razvoj simbolizacije. Smatra se da je motivacija za opštenje data rođenjem kao jedna od sveprisutnih motivacija tokom celog života. Lišavanje komunikacije dovodi do teških poremećaja razvoja, doživljava se kao jedno od najtežih osujećenja, a odsustvo potrebe za komunikacijom ukazuje na značajne poremećaje ličnosti.

Etološki model komunikacije

Socijalna komunikacija ljudi ima osnovne komponente koje se sreću i kod životinja. Etiološki model komunikacije izdvaja područja seksa, srodstva, roditeljskog ponašanja, teritorijalnosti, dominiranja i statusa, kao osnovna područja u kojima se odvija komunikacija životinja. Većina vrsta poseduje neki sistem komunikacije, najčešće elementi komunikacije se ne mogu mnogo kombinovati, čine je modeli ustaljenog ponašanja koji ne variraju mnogo od jedinke do jedinke, a elementi su vezani na veoma predvidljiv način za psihološko stanje jedinke i za spoljašnju okolinu. Ovde postoji specifičnost adekvatnih znakovnih stimulusa, jer je za životinje karakteristična komunikacija po tipu "ključ i brava gde određeni spoljašnji stimulus inicira određeno ponašanje. Međutim, i kod životinja, ako je unutrašnje stanje životinje prenapregnuto, ona daje odgovor i bez "ključa“, ispoljava "vakuumsko ponašanje", a takođe, postoje i stimulusi koji izazivaju dva oprečna odgovora, te životinja ispoljava irelevantno ponašanje, "premeštenu aktivnost'.

Ljudska neverbalna komunikacija se delom odvija na taj način - mnoge neverbalne reakcije su automatske, ali za razliku od elemenata komunikacije kod životinja, kod ljudi postoji mnogo veća mogućnost kombinovanja ovih reakcija. Takođe, kod ljudi mnoge reakcije ove vrste, iako automatske, nisu direktni izraz sadržaja koji se želi saopštiti, jer su i neverbalne reakcije uklopljene u ličnost i modifikovane kroz rad odbrana od sadržaja koje je primarno automatska reakcija pratila - kod ljudi je udeo ovih obrada značajan a idiosinkratičnost izražena, jer se ove reakcije sasvim drugačije procesiraju kako na nivou celokupne ličnosti odašiljača tako i na nivou prijemnika gde i neverbalni komunikacioni elementi kao i verbalizovani sadržaji, izazivaju tumačenja i procenjivanja.

Simbolička interakcija i model socijalne interakcije kao drame

Komunikaciju tipa „ključ i brava “ kod ljudi usložnjava sposobnost i tendencija ljudi da ne reaguju isključivo na postupke drugih nego da tumače i definišu svoje postupke kroz upotrebu zajedničkih simbola i da tumače simboličko značenje postupaka drugih. U komunikaciji, pre svega koristeći informacije iz nivoa vidljivog ponašanja i manifestnog sadržaja verbalizovane poruke, ali i dekodirajući neverbalno iskazane sadržaje, ljudi tumače raspoloženja, namere, motive, misli i osećanja drugih, a istovremeno imaju svest o sebi i predmet su sopstvenih misli i osećanja, koje koriste za prepoznavanje i tumačenje osećanja i poruka drugih.

U simboličkoj interakciji ljudi posmatraju i ocenjuju sebe i drugog i usmeravaju sopstveno ponašanje prema tim procenama. Odlika ljudi da umeju da se približe jedni drugima i da usklade sopstveno ponašanje sa ponašanjem drugih, jer to ponašanje mogu da predvide, jer mogu da zamisle da su neko drugi, da igraju ulogu drugog i da pretpostave šta bi sami uradili da su na mestu drugog, specifičnost je ljudske komunikacije i istovremeno presudni momenat uspešnosti razmene sadržaja, ali i razlog teškoća na koje nailazi opštenje ljudi.

Ako su procene pogrešne, nastaje unutrašnja zbunjenost i poremećaj ili prekid komunikacije, koji ukazuje na poremećaj uloge ili poremećaj identiteta nekog od učesnika komunikacije.

Empatija i komunikacija

Prihvatanje sadržaja drugog i tumačenje njegovih namera, misli i osećanja nije samo, nije uvek i nije isključivo jedna racionalna i intelektualna aktivnost dešifrovanja u porukama sadržanih, izrečenih ili neverbalno iskazanih, svesnih ili nesvesnih, manifestnih ili skrivenih sadržaja drugog. Procesi poistovećivanja i empatičkog približavanja, neposrednog prihvatanja i podešavanja osećanjima, mislima, namerama drugog i procesi prevođenja sadržaja drugog u sopstveni, lični, racionalni i emotivni kod, nisu samo vođeni namerama, htenjima, odlukama i prosuđivanjima i u velikoj meri zavise od intuitivnih i drugih neformalizovanih pa čak i presimboličkih struktura i dinamizama.

Simpatija ili blagonaklonost, empatija ili saosećanje i poistovećivanje ili ulaženje u poziciju drugog, predstavljaju neke mehanizme pomoću kojih ljudi u komunikaciji zalaze u emotivnu sferu i sferu značenja drugog učesnika komunikacije iza manifestnog sadržaja njegove poruke, prepoznaju sadržaje drugog i prihvataju ih u sebe, sučeljavajući ih sa svojim emocionalnim sadržajima i ličnom simboličkom matricom, akomodiraju se prihvaćenom i asimiluju ga, menjajući sopstvenu uzvratnu poruku u komunikacionom toku.

Verbalna i neverbalna komunikacija, manifestni i skriveni sadržaj opštenja

Prenošenje i razmena sadržaja u svakodnevnom neposrednom opštenju ljudi dominantno se odvija preko verbalnih simbola, ali je u komunikaciji prisutan i neverbalni kanal prenošenja sadržaja - položaj i promene položaja tela i pojedinih njegovih delova, gestovi, mimika, boja glasa i intonacija, rečenička melodija, kontakt očima sa sagovornikom, položaj i promene položaja u odnosu na sagovornika, samo su neki od načina na koji se, nameravano ili nenamerno prenose sadržaji koji mogu biti sintoni, nezavisni ili suprotni osnovnoj verbalizovanoj poruci koja je manifestni predmet opštenja.

U neposrednoj komunikaciji ljudi, može se razlikovati manifestni nivo opštenja i latentni, skriveni koji se saopštava neverbalnim putem, ali i očituje preko jednog broja odlika verbalizovanog sadržaja, kroz kompoziciju verbalne poruke, vrstu rečnika i komunikativnost rečnika za oba učesnika, izbor uzrečica i poštapalica ili korišćene retoričke figure. Iza razmene manifestnog sadržaja poruka, latentni nivo komunikacije se odvija skrivenim transakcijama oba učesnika i ne mora nužno da remeti komunikaciju ukoliko se skrivene transakcije odvijaju između komplementarnih nivoa ličnosti oba učesnika. Međutim, paralelne transakcije i tok komunikacije se često poremete, bilo u odnosu na manifestni saržaj komunikacije, bilo zbog poremećaja na latentnom nivou komunikacije, jer obično, skrivene transakcije ne teku samo iz komplementarnih slojeva ličnosti, učešće različitih slojeva se brzo, nesistematično i neidentifikovano, promeni tako da u kompletnoj razmeni ne retko postoje duple i međusobno suprotne poruke koje izazivaju poremećaj, zastoj ili prekid komunikacije.

Drugi faktori komunikacije

Jednim delom, komunikacija zavisi i od kulturom uslovljenih normi opštenja, manifestnog, deklarativnog cilja komunikacije, vrste informacija koje se razmenjuju kroz komunikaciju, uloga učesnika, njihove pozicije u komunikaciji, ličnih karakteristika učesnika, okvira i miljea u kome se komunikacija odvija, minimalnog i neophodnog i mogućeg maksimalnog kontakta učesnika do postizanja deklarativnog cilja komunikacije, sredstava opštenja, odnosa verbalizovanih i neverbalnih poruka, odnosa manifestnog i latentnog sadržaja komunikacije, odnosa ličnosti pošiljaoca i prijemnika informacija, a posebno od njihovih sposobnosti kontrole sopstvenih duplih poruka, rukovanja primljenim duplim porukama i svakako, od sposobnosti empatičkog prepoznavanja i mogućnosti uspostavljanja odnosa simpatije.

Šum i pojačavanje informacije

Ako se komunikacija posmatra kao prenos informacija koje se odnose na deklarativni cilj komunikacije, u jednoj sekvenci komunikacije, mogu se razlikovati „odašiljač“, „proces prenošenja“, „informacija“ i „prijemnik“. U komunikaciji ljudi, veoma važna, nužno prisutna, mada ne uvek i evidentna ili naglašena nit u opštenju i razmeni je „dobijanje pažnje“ – „gladenje“, „prepoznavanje“, „uvažavanje“, „uzimanjeu u obzir“, u krajnjoj liniji, „potvrđivanje postojanja“. U odnosu na deklarativni cilj komunikacije, prenos drugih najčešće neverbalnih, neverbalizovanih i skrivenih sadržaja, kao i saopštavanje i primanje „prepoznavanja“ i „glađenja“, odvijaju se „ispod“ deklarativno informacijskog nivoa, aktiviraju procese empatičkog uživljavanja i intuitivnog predviđanja i mogu, zavisno od uspešnosti ovih procesa, da predstavljaju „šum“ u informaciji ili da je „pojačaju“, remeteći tok komunikacije ili usklađujući i proširujući osećaj uspešnosti komuniciranja.

Komunikacija i očekivanja

U samom procesu komunikacije, pored drugih sadržaja koje unose oba učesnika opštenja i razmene informacija, postoji i jedan poseban vid sadržaja vezan za, od komunikacije ljudi neodvojivu, sposobnost predviđanja - to su očekivanja, kao dinamički momenat koji učestvuje u procesu razmene. Očekivanja se pojavljuju kao svesna predviđanja i pretpostavke podložne proveri, ali i kao nesvesna očekivanja vrste odnosa i nesvesna očekivanja nekih dobitaka u komunikaciji u pogledu informacija, njihovog značenja, razmenjenih emocija i glađenja. Jedan deo očekivanja proizlazi iz lične psihološke istorije učesnika, a jedan deo pripada stereotipovima i predrasudama o odlikama uloge, pozicije ili ličnosti drugog učesnika komunikacije. Jedan deo očekivanja se generiše i neposredno u komunikaciji iz okolnosti u kojima se komunikacija odvija ili iz niza fizičkih i ekspresivno-psiholoških odlika drugog učesnika i osnovano se ili neosnovano potvrđuje ili devalidira kroz empatičke ili racionalne procese. Takođe, u personalnoj komunikaciji koja se odvija u određenim ustanovama, mogu se pojaviti i neka očekivanja koja potiču iz stava prema ustanovi ili iz ranijih iskustava sa depersonalizovanom komunikacijom sa srodnim, sličnim ustanovama ili određenim profesionalcima iz tih ustanova.

Komunikacija savetodavca i roditelja - očekivanja roditelja

U komunikaciji sa roditeljima dece koja su razvojno ugrožena ili ometena u raz- voju, kao i u komunikaciji sa hronično obolelom decom, ispod nivoa racionalnih očeki- vanja od savetodavca, povezano sa rezistentnom temom reparacije oštećenja deteta ili reparacije narcističke povrede, regresivnom pozicijom roditelja, osećanjima nezaštiće- nosti ili krivice, mogu postojati različita nesvesna očekivanja roditelja od savetodavca, lekara, terapeuta i drugih angažovanih stručnjaka, koja se prepliću sa nivoom manifest- ne komunikacije prožimajući racionalno osnovana očekivanja.

Nesvesno roditelj može očekivati jednog za njega lično idealnog i ’negujućeg’ te- rapeuta i teži da komunikaciju sa njim konstelira oko sopstvene potrebe za negom i pa- žnjom, koju najčešće izražava neverbalno, emitujući poruku ’posveti se meni potpuno ’, oblikujući komunikaciju tom porukom i postavljajući odnos u okvir ove potrebe koja od- govara njegovom sopstvenom ugroženom dečijem delu ličnosti koji traži terapeuta za se- be, celog i nepodeljenog sa drugima; ili, roditelj može očekivati jednog terapeuta ’isce- litelja ’ kome komunicira poruku ’ti si svemoćan ’ i od koga u razmeni informacija ne oče- kuje racionalan i relativizujući pristup; ili, iz sopstvenih očekivanja u komunikaciju uno- si temu progonjenja i na latentnom komunikacionom nivou konstelira poruke tako da po- stavi terapeuta u poziciju progonitelja, navodeći terapeuta da ga 'isieđuje', ’kontroliše’, ’ignoriše’, ’poštedi’ ili ’kažnjava’, ’odobrava’ mu ili ’povlađuje’. Na latentnom i never- balnom nivou, obično tu postoji poruka ’ja ništa ne znam, ti vidi da li sam dobar’ i ten- dencija da se odnos izgradi oko potrebe ’ti me juri, a ja ću ti umaći ’ koja se može izvr- nuti u suprotnu potrebu progonjenja terapeuta.Takođe, roditelj može da na nesvesnom planu ima očekivanje da ga terapeut ’zameni ’ kod deteta, poručujući ’ja ne mogu, neznam, ti znaš bolje, uradi mesto mene’ ili očekivanje da terapeut zameni roditeljevog roditelja i da usreći, uteši ili osudi roditelja.

Ova neosvešćena očekivanja se interferiraju sa manifestnim povodom komunika- cije stručnjaka i roditelja i sa racionalnim ciljem komunikacije i ako nisu prepoznata, pod- ređena osnovnom deklarativnom cilju komunikacije i prevedena u racionalne okvire, uvla- če komunikaciju u mreže skrivenih poruka i podređuju je ostvarenju nesvesnih ’dobiti’, najčešće je odvodeći od racionalnih ciljeva i uvodeći je u zastoje, nezadovoljstvo ili pre- kid opštenja.

Komunikacija savetodavca i roditelja - očekivanja stručnjaka

U komunikaciju sa roditeljima, pored profesijom određenih očekivanja i racionalno postavljenih ciljeva, i stručnjaci unose svoj specifični, ličnom psihološkom biografijom obeležen stil komunikacije i izvestan broj očekivanja koja se naslanjaju na njihove nesvesne potrebe ili potiču iz slojeva ličnosti koji nisu eksponirani u manifestnom toku komunikacije.

Ponekad, kod stručnjaka može postojati očekivanje idealnog roditelja i skrivena poruka „moraš sve najbolje da uradiš za dete“, ili poslušnog roditelja kome se iza manifestnog nivoa poručuje „uradi kako ti ja kažem - nemaš ti šta da misliš“, servilnog i hiperadaptiranog roditelja, zahvalnog ili strogog, presavesnog ili kastrativnog roditelja. Ili, očekivanje može biti iz domena potreba za ličnim važenjem, zahvalnošću, samopotvrđivanjem, prožeto ličnim ili profesionalnim narcizmom koji teži da se gratifikuje postavljanjem roditelja u psihološku poziciju objekta tih potreba i podređivanjem komunikacije ovim neosvešćenim ciljevima. Pošto su u takvim komunikacionim šemama pored deteta radi koga je savetovanje započelo, u odnosu prisutne detinje potrebe i roditeljske potrebe savetodavca, koje se pretvaraju u skrivene poruke roditelju deteta, izazivajući kod roditelja deteta, njegove odgovore iz detinjeg ili roditejskog „sloja“ njegove ličnosti, ovaj nivo razmene savetodavca i roditelja deteta, zbog neusaglašenosti manifestnog toka i cilja komunikacije i latentnog toka komunikacije koji postoji u pozadini, često ugrožava sklad ili uspešnost prenošenja i prihvatanja osnovnih polaznih pretpostavki profesionalne i racionalne savetodavne komunikacije.

Poboljšavanje komunikacije

Eksplikacija ciljeva, preciznost zadataka, uvažavanje i poštovanje vrednosti oba učesnika komunikacije, dvosmerna razmena, procena komunikacije - neki su elementi uspešne profesionalne savetodavne komunikacije. Međutim, koliko je za komunikaciju bitna jasnoća osnovnog cilja i zadataka komunikacije, pozitivan stav i poštovanje, umeće slušanja i sposobnost empatije i umeće da se iskaže prepoznavanje potreba drugog i uvažavanje njegove pozicije, toliko je bitno i poznavanje sopstvenih odlika i sopstvenih potreba, uvid i mogućnost kontrole nesvesnog i neverbalnog „šuma“ koji se unosi u komunikaciju, sposobnost da se uspostavi dominacija realističnih procena i komunikaciona fleksibilnost.

Takođe, za skladan tok komunikacije, pre svega je od značaja zajedničko definisanje problema koji je bio povod i koji je osnovni razlog komunikacije, zajedničko definisanje cilja i zajednički dogovor oko pokazatelja ostvarenja cilja, saglasnost oko ekspliciranih etapa do postizanja cilja, a naročito, zajedničke procene toka komunikacije i ishoda akcija koje se preduzimaju u odnosu na ciljeve i etape ostvarenja cilja.

U ovome je bitno da se stručnjak oseća psihološki komotno i autentično, kao i da atmosfera uspešnih interpersonalnih razmena, u savetodavnoj situaciji zapravo znači sklad između celine ličnosti savetodavca, manifestnih ciljeva savetodavne komunikacije i celine ličnosti roditelja.

Profesionalna nezavisnost stručnjaka, suštinska jednakost oba učesnika komunikacije, orijentacija na problem i poštovanje granica i privatnosti, međusobno prihvatanje, volja da se razume tačka gledišta drugog učesnika komunikacije, olakšavaju da se problem formuliše sa tačke gledišta roditelja i zajednički postavi u ravan realnosti iz koje je zapravo i proistekla potreba za kontaktom, savetovanjem i komunikacijom.

Članak je preuzet iz knjige: Tretman poremećaja psihomotornog razvoja. Cerebralno ugroženo dete i dete sa cerebralnom paralizom i srodnim stanjima. 
Specijalna bolnice za cerebralnu i razvojnu neurologiju je kao izdavač dala dozvolu za objavljivanje članka, na čemu se ovom prilikom zahvaljujemo. Cilj objavivanja serijala iz ove knjige je da se sadržaj učini dostupnim onima kojima je i prvenstveno namenjen, na savremen i praktičan način i nema nikakav komercijalni efekat.

Autor:

Ne propustite nove metode u lečenju, terapije, informacije, događaji, saveti, istraživanja, sadržaji dostupni u regionu, beneficije i mnogo toga drugog

Please enable the javascript to submit this form

Prijavite se na besplatan informator kako biste bili obavešteni o cerebralnoj paralizi. Unesite e-mail adresu i ime ili se registrujte na sajt i pridružite se zajednici. Informator sadrži naše članke poput ovog i izlazi mesečno.

Please enable the javascript to submit this form