Prihvatiti saznanje da vaše dete ima cerebralnu paralizu nije lako. Stvari dodatno otežava neizvesnost jer vam niko prilokom izricanja dijagnoze ne može precizno reći kakvo će stanje vašeg deteta biti i kakav život možete da očekujete za sebe, porodicu i dete. Zbog toga svako individualno mora pronaći put kroz emocionalna stanja i pronaći svoj put za srećan život. Tuđa iskustva su pri tome dragocena i zato vam prenosimo neka tipična
Mama i njeno prihvatanje dijagnoze cerebralne paralize
Onog dana kada je mojoj ćerki dijagnostikovana cerebralna paraliza, doktor mi je rekao da se ništa nije promenilo. Ono što je hteo da kaže je da je moja ćerka još uvek isto dete, ali sada je imala ime za svoje simptome. Ali za mene se nešto promenilo. Dijagnostikovanje CP-a me je uplašilo jer je to značilo da moja ćerka neće prerasti motorna kašnjenja. Iako mi je rečeno da CP nije progresivno stanje, nakon što je dijagnostikovana, osetila sam da moje dete ima više problema nego prethodnog dana, kada nije imala dijagnozu. Bila sam upoznata sa pojmom cerebralna paraliza i prisetila sam se poznanika iz djetinjstva koji je imao složen oblik CP. Sve slike i ideje koje sam ikada imala o CP (i mnoge su bile netačne) preplavile su moj um i ja sam ih zamislila kod svoje ćerke.
Trebalo mi je vremena da obradim informaciju, ono što sam osećala i razmišljala, uključujući i krivicu koju sam osećala kao osoba koja je donela moju ćerku na svet. Morala sam da tugujem. Trebalo je prihvatiti neizvesnost šta će se tačno desiti sa mojim detetom i šta će joj trebati od mene, njene majke. Ovo "neznanje" sam veoma teško prihvatila. Ja sam neko ko voli da zna šta se od mene očekuje da bih se pripremila i "osvojila". Kako sam učila sve više i više, shvatila sam da neću moći da se pripremim za sadašnjost i budućnost, i ponizno sam priznala da nisam mogla “pobediti” cerebralnu paralizu. Međutim, naučila sam da bih mogla ojačati znanjem potrebnim da podržim svoje dete i pomognem joj da dostigne svoj najveći mogući potencijal.
Važno je dati sebi i svakom članu porodice vremena da obrade ono što to znači njima lično. Vi i vaš suprug možete imati veoma različite reakcije. Možda je teško čuti šta neki drugi osećaju. Pošto ova osećanja mogu da se pojave u različito vreme za svakog od vas, može biti veoma korisno potražiti savetovanje i pomoć.
Često roditelji ignorišu svoje osećaje straha, srama ili krivice u nadi da će brzo proći. Prema mom iskustvu, saznala sam da ne možete početi da prihvatate dijagnozu svog deteta tako što ćete zakopati svoja osećanja. Pravo prihvatanje će doći samo kada se suočite sa onim što osećate i razmišljate o tome da imate voljenu osobu sa CP. Tugovanje je neophodan i zdrav deo suočavanja sa ovim putovanjem. Kada to uradite, često je mnogo lakše raditi na sagledavanju vaših okolnosti na novi način i razumevanju svojih osećanja o njima.
Tata i njegovo prihvatanje dijagnoze cerebralne paralize
Sećam se da sam sedeo kod doktora, nekoliko dana nakon rođenja ćerke, kada mi je saopštio da ima oštećenje mozga. Moje telo je otupelo i jedino što sam mogao da pomislim je bilo: "Osećam se kao da smo upravo dobili doživotnu kaznu." Kad bih se mogao vratiti i dati savet toj uplašenoj osobi u ordinaciji, ja bih mu rekao sledeće: “S vremenom ćete proći kroz niz emocija, uključujući strah, ljutnju i tugu. Važno je dopustiti sebi da ih sve iskusite”.
Sećam se tih ranih dana. Jedini način koji sam znao kako da prođem kroz to bilo je da držim glavu dole i radim što je moguće više. Probudio sam se nekoliko meseci kasnije i shvatio sam da sam još uvek bio otupljen kao što sam bio tog prvog dana. Nikada sebi nisam dozvoljavao da obradim sve što se dešavalo i kao rezultat toga osjećao sam se izolovano i ogorčeno. Dajte sebi vremena da prođete kroz sve ove emocije i nemojte da ih se stidite. One su normalne i zdrave i neophodne su vam kako biste bili upravo onakav roditelj kakav je vašem detetu potreban.
Dijagnoza nije prognoza. Svaka osoba sa CP je drugačija i niko ne zna šta će sve vaše dete sutra moći da radi. Nemojte slušati “rekla, kazala”, zapravo, uklonite takve priče ih iz svog života. Lekar ili terapeut koji ne veruje u potencijal vašeg deteta nije neko ko vam treba.
Biće vam dobro. Vaše dete će vas voleti i vi ćete ga voleti. Radovaćete se njegovim dostignućima i ponositi se dok prevazilaze svoje izazove. Kada se nasmeje otopićete se od sreće, i tvoje srce će skočiti kada ti kaže da te voli. Život će ići dalje i naćićete zajedno trenutke velike radosti.
