Jednom davno, u malom gradu, živela je devojčica po imenu Ana. Ana je imala cerebralnu paralizu, što znači da je imala ograničenu kontrolu nad svojim telom. Bilo je teško za nju da hoda i govorila je sporije nego druga deca njenih godina. Ana je bila vrlo pametna i imala je mnogo interesovanja, ali nije imala mnogo prijatelja.
Jednog dana, Ana se upoznala sa devojčicom po imenu Sara u školi. Sara je bila nova u gradu i bila je u istom odeljenju kao Ana. Sara je bila ljubazna prema Ani i nije se obazirala na njene fizičke nedostatke. Postale su najbolje drugarice. Sara je volela da se igra sa Anom i uvek je pronalazila načine da uključi Anu u svoje igre.
Jednog dana, Ana je rekla Sari da želi da se takmiče na sportskom danu u školi. Sara je znala da će biti teško za Anu da se takmiči, ali nije se obazirala na to. Pomogla je Ani da vežba i priprema se za takmičenje. Sara je osmislila specijalne vežbe za Anu koje su joj pomogle da poboljša svoju koordinaciju i izdržljivost.
Kada je došao sportski dan, Ana i Sara su bile spremne. Ana je učestvovala u trci i bacanju lopti. Iako nije pobedila, bila je srećna što je učestvovala i zahvalna na podršci svoje najbolje drugarice.
Posle sportskog dana, Ana i Sara su nastavile da se druže. Sara je pomogla Ani da pronađe druge hobije koji bi joj omogućili da pokaže svoj talenat. Ana je počela da pohađa časove slikanja i pisanja. Sara je uvek bila tu da joj pruži podršku i podstakne je da učestvuje u novim aktivnostima.
Ana i Sara su pokazale da prijateljstvo ne zavisi od fizičkih nedostataka. Sara je razumela Anine potrebe i pomogla joj da se oseća prihvaćeno i voljeno. To je bilo pravo prijateljstvo, koje se gradi na razumevanju i podršci.
