Nekada davno, živeo je dečak po imenu Luka. Luka je imao cerebralnu paralizu, zbog čega su mu mišići bili slabi i nije mogao da hoda kao ostala deca. Međutim, Luka je bio veoma pametan i kreativan dečak koji se nije dao obeshrabriti svojom bolešću.
Lukin tata, Marko, bio je veliki podržavalac svog sina i uvek je bio uz njega. Marko je znao da Luka može da uradi sve što poželi, samo ako dobije priliku i podršku. Zato su on i Luka zajedno radili na pronalaženju načina da se Luka uključi u sve aktivnosti koje su interesantne i korisne za njega.
Jednog dana, Luka je želeo da nauči da pliva. Međutim, to je bilo teško jer nije mogao da drži ravnotežu u vodi. Marko je znao da postoje specijalne sprave koje bi mogle da pomognu Luki da pliva, pa su zajedno otišli u bazen.
Luka se smejao i bio srećan kada su se našli u bazenu. Marko je stajao kraj ivice i pružio ruku Luki kako bi mu pomogao da održi ravnotežu. Zatim mu je pomogao da se uhvati za spravu i počne da pliva. Luka se osećao slobodno i nezavisno u vodi, a Marko je bio ponosan na svog sina.
Posle nekoliko nedelja, Luka je naučio da pliva bez pomoći. Bio je srećan i ponosan na sebe, a Marko je znao da je to samo početak. Postoje mnoge druge stvari koje Luka može da nauči i savlada, samo ako ima podršku svog tate.
Luka i Marko su postali nerazdvojni. Uvek su zajedno radili na novim izazovima i aktivnostima koje su Luki bile interesantne i korisne. Luka je naučio da ne postoji prepreka koju ne može da savlada, dok god ima svog tatu kraj sebe.
I tako, Luka i Marko su dokazali da uz ljubav, podršku i malo truda, sve je moguće. Luka je bio srećan i ispunjen dečak, dok je Marko bio ponosan na svog sina i srećan što je bio uz njega u svim izazovima koje su zajedno savladavali.
